Čelsi neće uskoro postati elitni klub

1. Sigurno ne sa ovakvim rukovodstvom.

Otpuštanje Enca Mareske neće izaći na dobro. Ovo nije odbrana Italijana, koji je izgubio prisebnost i izlio svoj nedostatak poverenja u upravu preko novinara. Čelsijev vrh uporno okreće protiv sebe navijače i neutralne gledaoce.

Klub gubi duh i jedinstvene vrednosti koje su ga krasile. Stamford Bridž je bio opasniji čak i kada je teatralno ćutao pod Žozeom Murinjom. U svlačionici nema “mišića”.

Čelsi više nije fudbalski klub, već projekat čija je premisa „perspektiva“. Fudbal treba da je sada lep, a ne da slušamo fantazije kako će „tim dominirati engleskim fudbalom u narednih 5-10 godina“ kojima nas hrani Tod Bouli. Pet do deset godina se takođe odnosi na dužinu ugovora: američki šef potpisuje dugoročne ugovore sa igračima i trenerima, ponekad ne samo zbog amortizacije. Tako želi da ukaže poverenje, ali ih ipak otpušta posle godinu dana: Poter i Poketino (potpisani na 2+1) bi i dalje trebali da budu u klubu.

Sve na Stamford Bridžu se urušilo pod američkim rukovodstvom. Važno je napomenuti da se Tod Bouli u početku pojavio kao lice projekta, ali je vremenom BlueCo preuzeo klupske odluke. Roman Abramovič je takođe pravio greške, plaćajući milione odštete za njih, ali je uvek razmišljao o fudbalu i sadašnjosti. Pozivao je samo najbolje trenere,  zvezdane igrače i slušao autoritete. Murinjo je mogao da kaže šefu: „Ne mešaj se u to, samo plati.“

Bouli je, s druge strane, kao veliko dete: lupa pesnicom u sto i ljuti se kada ga drugi ne slušaju. Iskusni treneri, naprotiv, više vole smele zaposlene – one sa drugačijim mišljenjem i sposobnošću da se suprotstave. Lakše je pronaći održivu opciju u konkurenciji. Služenje šefu koristi samo egu osetljivog trenera.

Čelsi želi da bude perspektivan projekat, ali takav kurs podrazumeva postepen napredak. Pod upravom BlueCo, toga nema.

Šest trenera za pet godina – manje promena ima čak i Mančester junajted. Projekat sa pogledom na budućnost zahteva mukotrpan razvoj, ali impulsivno rukovodstvo menja trenere skoro svake godine. Novi trener dolazi, menja stil, formacije i igrače,  a odlazi mnogo pre roka – i onda sve počinje ispočetka.

U novoj seriji: Lijam Rozenior sa ugovorom do 2032. Ali on praktično nema pozadinu: dve godine u Čempionšipu sa Halom i godinu i po dana dobre medijske pažnje u Strazburu. Istovremeno, povukli su trenera iz svog bratskog kluba, smatrajući svoje zadatke važnijim. Čini se da su ambicije i očekivanja na Stamford Bridžu pale, a i sam Bouli ih je spustio.

Izbori trenera BlueCo-a su uvek čudni. Šta je zajedničko Poteru, Poketinu i Encu Mareski? Možda samo sukobi sa upravom. Svi osim Potera su branili svoju poziciju i izgubili posao. Tod se okružuje uslužnim ljudima koji ispunjavaju njegove želje i pokrivaju ga kada ne uspe.

Nijedan trener pod Boulijem nije otišao dostojanstveno. Tuhel je kontroverzno otpušten zbog svog karaktera: prvo su mu ponudili novi ugovor, ali su onda iznenada odlučili da je Nemac previše zatvorene naravi. Bouli je želeo da razgovara o važnim pitanjima preko WhatsApp-a, Tuhel samo sa trenerskim štabom i igračima. Pa je otpušten!

Poketino se našao na piku restrukturizacije: preuzeo je tim koji je bio na 12. mestu i sa “prevelikim kapacitetom” tima (odmah su kružile glasine o prodaji 15 igrača). Ali u turbulentnim uslovima, postigao je svoj glavni cilj – povratak tima u evropska takmičenja. Tada uprava naglo menja svoje ciljeve za sezonu, pa Poketino pristaje da ode „uz obostranu saglasnost“.

Mareska je takođe nadmašio očekivanja – i dobio je novogodišnji poklon. Odmah nakon drske konferencije za štampu, Enca su zatrpali negativni insajderski izveštaji: navodno, igrači su rekli da trener favorizuje svoje igrače i ne znaju kako da se uklope u tim, dok je sam Mareska besneo na medicinsko osoblje i upravu. Jasno je da je ovo bila samo odbrambena linija BlueCo-a (i Behdada Egbalija – glavni inspirator Mareskinog odlaska). Jer, teško je objasniti iznenadni odlazak trenera koji je osvojio evropski trofej i Svetsko klupsko prvenstvo, i održao tim u zoni Lige šampiona ove sezone.

U međuvremenu, svi treneri beže od haosa u Čelsiju i pristaju na „uzajamni dogovor“, odbijajući nadoknadu.

Prema rečima insajdera, Bouli i Egbali imaju različite stavove o trenerima: Tod je pokušao da spreči Poketinov odlazak, dok se Behdad, naprotiv, posvađao sa Maurisijom i Encom. Takvi interni sukobi u menadžmentu su još jedan faktor koji udaljava klub od elitnog statusa.

Još jedan aspekt ovakve politike je takođe sumnjiv: transferna strategija potpuno kopirana iz igrice Football Manager. Čelsi nema iskusne igrače i umesto toga se oslanja na igrače kojima je potreban razvoj. Taktika „kupi jeftino, prodaj skupo“ je savršena za fudbalski simulator ili za timove poput Brajtona, čije postojanje se zasniva na transfernom višku. Ali Brajton nema visoke ciljeve od samog početka. Nijedan elitni klub ne gradi svoju transfer kampanju isključivo na mladim igračima za preprodaju.

Nakon kupovine kluba, Bouli je otpustio ceo upravni odbor i lično je rukovodio transfere.

U jednom trenutku, klub je imao desetak golmana, novajlije nisu mogle da stanu u svlačionicu, a Poketino nije prepoznavao neke od njih. Transferi nisu doneli boljitak – svi su bili otprilike istog kalibra. Jedina prava pojačanja bili su Kol Palmer, Mojses Kaisedo, Enco Fernandez, i možda Pedro Neto i Mark Kukurelja. Ostali su ili na klupi, na pozajmici ili su već u drugim klubovima. Ali BlueCo i dalje veruje da su kilometarski redovi prosečnih igrača održiva opcija.

Čelsiju očajnički nedostaje lider u timu. Vraćanje u prošlost i kloniranje Terija i Lamparda je nerealno – takvih igrača više nema u sadašnjoj generaciji. Murinjo je primetio da je čak i mladi Lampard imao karakter superiorniji od današnjih igrača.

Sva ova pitanja, posmatrana zasebno, ne lišavaju klub elitnog statusa. Siti je propustio priliku za reorganizaciju, Liverpul takođe ima probleme sa kupovinom igrača, a Arsenal, uprkos svom pametnom pristupu, još uvek nije ništa osvojio. Čelsi ima kombo svih problema: uprava je fokusirana na budućnost, ali ne čini ništa da promoviše razvoj, nemarna je prema svojim ljudima i ne ceni vrednosti. Nema vođe u svlačionici, nema ni stabilnosti na poziciji trenera.

Sve ovo ne čini Čelsi lošim klubom, ali je svakako daleko od elitnog. Klubu nedostaje baza: i mentalna i igračka.