“Dotakao sam dno” Preminuo Dragan Labović

Vest o Labovićevoj smrti pojavila se 10. maja. Informaciju je potvrdila pres-služba Košarkaškog saveza Srbije.

 

 

 

Labović nikada nije bio „zvezda“ po industrijskim standardima. Nije dostigao cifre na transferima, nije blistao u NBA ligi, niti je stigao do finala Evrolige. Ali upravo su ljudi poput njega zadavali ton evropskoj košarci svog vremena – generacija srpskih igrača koja je svetu dala Teodosića i Raduljicu. A Labović je od juniorskog zlata došao do statusa pouzdanog legionara. Godine 2005. proglašen je za najkorisnijeg igrača Evropskog prvenstva za mlade. I to nije bila slučajnost. Uvek je znao da bude vođa među onima koji su imali dovoljno ambicije i karaktera za par timova.

 

 

 

Labović je napravio svoje prve ozbiljne korake u odrasloj konkurenciji u FMP-u. Dva puta je osvojio Kup Radivoja Koraća, 2005. i 2007. godine. U jednom od finala je poneo titulu MVP-ja. A 2009. godine je postao najbolji strelac Jadranske lige. Međutim, tada se dogodio incident koji će zauvek promeniti njegov odnos sa reprezentacijom. Umesto uobičajene tišine, Labović je “rastrgao” glavnog trenera Dušana Ivkovića u otvorenom pismu Sportskom žurnalu. Kritikovao je ceo sistem selekcije za reprezentaciju, optužujući Ivkovića za nepotizam i favorizovanje igrača iz agencije Beobasket. „Po mom mišljenju, vi niste trener – vi ste košarkaški filozof“, zvučalo je kao izazov. Srpska košarka odavno nije čula takve napade. Sukob je postao javan, a pitanje njegovog povratka u reprezentaciju je samo od sebe nestalo.

 

 

 

Ali košarka nije bila završena za Labovića. Scena se jednostavno promenila. U sezoni 2010/2011, otišao je u Rusiju, gde je potpisao ugovor sa “Jenisejem”, a godinu dana kasnije završio je u “Krasnim Krilima”, gde je zabeležio najbolju statistiku, što se ruskog dela karijere tiče: 12,3 poena i skoro pet skokova po utakmici. Godine 2012. potpisao je ugovor sa Nižnjim Novgorodom, gde je proveo dve bogate sezone. Svestrani igrač koji pokriva i krilnog centra i centra, bio je nezamenljiv u rotaciji i često je bio u startnoj postavi. Bio je cenjen zbog svoje sposobnosti da radi kada je leđima okrenut košu, bori se za skokove i šutira sa distance. Da, nije bio čovek koji pravi najvažnije trenutke, ali je bio čovek koji je zaista promenio igru.

 

 

 

Ruski navijači nisu zaboravili Labovića. Godine 2011, stigao je do Ol-star utakmice PBL-a, gde je priredio predstavu u takmičenju za tri poena – neobičan potez za „velikog čoveka“, što je samo podstaklo interesovanje za njim. Nije bio medijsko lice klubova, nije bio pozivan na intervjue posle svake utakmice, ali stav je bio jednostavan – ovaj momak je došao da radi svoj posao – i radio ga je jasno.

 

 

 

Posle Rusije, ruta je postala još izazovnija: Grčka, Turska, Rumunija, Finska, Nemačka, Liban – Labović je promenio 10 zemalja. Čak i za iskusne košarkaše ovo je gotovo rekord. Išao je tamo gde je bio potreban zreo stav i iskustvo u svlačionici, kada je bila potrebna pouzdanost u pravom trenutku. Vraćajući se u prošlost, 2006. godine je predstavljao svetski tim na Najk Hup Samitu u Memfisu, gde se takmiče najbolji svetski igrači. Tada se činilo da je to to i da će Labović zakoračiti na američko tlo. Ali do toga nije došlo. Ne zato jer mu je nedostajao talenat, već jednostavno zato što je njegov karakter bio previše oštar za taj sistem.

 

 

 

Nije se plašio da govori direktno i u lice. Kada je 2012. godine krenuo protiv trenera i rekao da „90% igrača dobija ugovore ne zbog veštine, već zbog veza“, to je bio još jedan šamar u lice sistemu. Labović je kritikovao agentske šeme, žaleći se da „u reprezentaciji lopta uvek ide Teodosiću, a ostali su statisti“. U profesionalnom sportu se takve fraze ne opraštaju. Međutim, Labović nije ni tražio oproštaj. Bio je direktan, principijelan – i tako je ostao upamćen.

 

 

 

Nakon što je napustio parket, Labovićev život nije postao lakši, a upravo suprotno. Godine 2019. pritvoren je u Srbiji zbog narušavanja javnog reda i mira, a nekoliko godina kasnije ponovo se našao u hronici – optužen je za napad na taksistu i krađu automobila. Ove epizode svakako ​​ne brišu njegova košarkaška dostignuća, ali pokazuju da se unutrašnji vulkan u njemu nije ugasio poslednjom sirenom na parketu. Ili se možda nikada nije ohladilo. Ljudi poput Labovića ostaju deo sporta čak i nakon poslednjih minuta na terenu – njihove kontroverze postaju deo legende, a njihov integritet deo nasleđa.

 

 

 

Labovićev odlazak je oštar podsetnik da postoji tanka linija između sjaja medalja i lične drame koja se lako može prevideti. On nije prvi bivši igrač VTB ruske lige koji je prerano otišao. Svi se sećaju tragedija Stevana Jelovca, koji nije doživeo 33. godinu, i Drua Gordona, koji nije doživeo ni 34. Svi ovi momci su imali ruske stranice u svojim karijerama. Međutim, nije bilo onog glavnog – vremena za starost.