Srbija bez zvezda. Plaža važnija od dresa!

Selektor Veljko Paunović objavio je konačan spisak igrača za prijateljske utakmice Srbije protiv Zelonortskih ostrva i Meksika, i ono što se na prvi pogled čini kao rutinska procedura, u stvari otkriva dublji i zabrinjavajući problem srpskog fudbala. Kada se pogleda ko nije na listi, postaje kristalno jasno – letnji odmor pobedio je dres sa orlom na grudima.

Opravdanje koje ne pije vodu

Paunović je krajem marta samouverenosalglasno najavio da je prioritet da svi igrači budu na raspolaganju po završetku klupske sezone. Mesec i po dana kasnije, priča je potpuno drugačija. Zvanično opravdanje? Žele se proveriti mladi igrači. Neformalno? Standardni reprezentativci jednostavno nisu hteli da dođu.

Nije reč o jednom ili dva otkaza – to bi bilo razumljivo. Reč je o situaciji u kojoj je odsustvovala velika većina dugogodišnjih protagonista srpske reprezentacije. Polovina odbrane, golmani, vezisti, napadači. Priča o “proveravanju mladih” je zgodno skrojena da prikrije ono što svi vide golim okom: kada nema velikog takmičenja, nema ni motivacije.

Čast onima koji su rekli DA

Na opštoj slici odsustva, utoliko više se ističu oni koji su odgovorili pozivu. Strahinja Pavlović, Andrija Živković i Aleksandar Stanković mogli su, poput kolega, da bukiraju letovanje i okrenuli glavu. Umesto toga, spakovati su kofer za reprezentativni kamp. I njima bi prijalo more – otići će, ali tek kada odrade ono što su dužni. Takav stav zaslužuje svako poštovanje i jasno pokazuje da kult reprezentacije još uvek postoji – ali samo kod manjine.

Za poređenje, ne treba ići daleko. Luka Modrić za nekoliko meseci puni 41 godinu. Iza njega su višestruke titule prvaka Evrope sa Real Madridom, Zlatna lopta, finale Svetskog prvnestvaa. Pa ipak, čovek se ni danas ne odaziva selektoru samo kada mu “odgovara”. Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo slična su priča – umor im je strana reč kada je u pitanju nacionalni dres. Srpskim igračima, čini se, nije.

Sistem koji nagrađuje nedolazak

Srž problema leži dublje od jednog pozivnog spiska. Nastupi za reprezentaciju su dobrovoljni, i to je pravilo koje važi svuda. Ali u sredinama sa jakim kultom nacionalnog tima, igrači dolaze čak i kada nisu u najboljoj formi, čak i kada su umorni, čak i kada je prijateljska utakmica. Kod nas se obrazac kristalno jasno ocrtava: dolazi se pred Svetsko ili Evropsko prvenstvo, kada su nastupi direktno vezani za pregovore oko ugovora ili za medijsku vidljivost.

• Pred Svetsko prvenstvo u Kataru 2022. – svi su jurili prvim avionom za Beograd
• Pred Euro 2024. u Nemačkoj – isti scenario, puna lista, puni kampovi
• Leto bez takmičenja – odjednom se javlja talas “umora” i “privatnih razloga”

Paunović je i sam delimično kriv za situaciju u kojoj se našao. Ranije nije “otpisao” one koji su povremeno ignorisali pozive, što je bio signal da posledica nema. Sada bere gorke plodove te politike. Mala baza igrača kakvu Srbija ima nije opravdanje – to je razlog više da se od svakog igrača zahteva maksimalna odanost, a ne selektivna dostupnost.

Šta nas čeka i zašto ovo nije bezazleno

Protiv Zelonortskih ostrva i Meksika nastupiće kombinovana, mestimično eksperimentalna postava. Sam po sebi, to ne mora biti loš ishod – mladi igrači zaslužuju šansu i neko od njih možda iskoristi priliku. Ali šira slika je zabrinjavajuća. Prijateljske utakmice bez pravih takmičarskih ciljeva postaju formalne obaveze, a reprezentacija gubi na težini i prestižu u očima samih igrača.

Ako se ovaj trend nastavi, krug se zatvara na štetu selektora koji dolaze, igrača koji žele da napreduju i navijača koji zaslužuju tim koji sa ponosom nosi dres. List mora da se okrene – ili nastavljamo da tonemo, kako u igračkom, tako i u mentalnom smislu.