Kortina d’Ampeco je dobila pravo organizacije Olimpijskih igara još 1939. godine, ali su otkazane zbog Drugog svetskog rata

Kortina d’Ampeco, poznata je kao biser Dolomitskih Alpa, gde se Olimpijske igre vraćaju posle 70 godina.

+Ali živopisne planine čuvaju i sećanje na strašne događaje koji su omeli provođenje Olimpijade u ovom gradu.

Kortinu znamo kao domaćina Igara 1956. godine, ali to se moglo dogoditi i ranije da nije bilo rata.
Duh Kortine rođen je 1860-ih, zajedno sa razvojem planinskog turizma. A na prelazu vekova, skijanje, klizanje i bob stigli su i ovde – sa još uvek primitivnom, ali ipak, nekakvom infrastrukturom. Nije bilo toliko uređeno za sportove na snegu i ledu.

Međutim, MOK je već razmatrao provođenje odvojenih Zimskih igrara – one nisu postojale do 1924. Umetničko klizanje i hokej, na primer, bili su u letnjem programu.

Led se nije odmah pokrenuo zbog Prvog svetskog rata (1914–1918). MOK je napravio mali otklon od zimskog pitanja, a Dolomiti su postali mesto žestokih bitaka, ali ne sportskih.

Tek u junu 1939. godine, Kortina d’Ampeco je obezbedila svoju olimpijsku kandidaturu – MOK je tada odobrio grad za domaćina Igara 1944. godine. Ali tri meseca nakon izbora, počeo je Drugi svetski rat.

Posle rata, sport u Italiji se mučio da se oporavi, ali interesovanje mladih za njega nikada nije opalo. Kortina će izgubiti kandidaturu za Igre 1952. godine, ali će konačno biti domaćin 1956. godine. Simbolično, te godine je Sovjetski Savez debitovao na Zimskim olimpijskim igrama.

Sport se ponekad naziva sublimacijom rata. Kortina 1956, sa zastavama SSSR-a, SAD, Velike Britanije, Nemačke, Japana i Italije, kao da je govorila baš o tome.

I iako je drevna tradicija olimpijskog primirja oživljena mnogo kasnije, Igre 1956. godine takođe su reprezentovale mir. Gde elegancija sporta i veličanstveni Dolomiti prevazilaze sukob i neprijateljstvo.

Ovu idilu je zabeležio italijanski reditelj Đorđo Feroni, koji je snimio „Vertigo Blanco“, zvanični film o Olimpijskim igrama 1956. godine. Film je kombinovao snimke iz stvarnog života sa umetničkim slikama (što nije uvek tipično za dokumentarce).

U ovoj bajci, na pozadini Dolomita, skijaš ide sa olimpijskom bakljom pored zastava svih zemalja. A glas u pozadini govori:

„Ako je poezija put, onda bi se svi ljudi iz celog sveta mogli sresti na njemu, spojeni magijom. Magijom, koja je moguća samo na vrhovima gde rastu kedri, gde se horizont otvara ka večnim legendama planina. Vrati se, o čudesna legendo o svetom olimpijskom plamenu, simbolu mira i lepote za ljude širom sveta.

Sport je to nešto što može ujediniti sve ljude pod jednom zastavom mira.”

Hoće li se legenda vratiti ovde i 2026. godine?