Zašto su Letnje i Zimske olimpijske igre bile razdvojene?

Letnje i Zimske olimpijske igre održavale su se iste godine i to mnogo duže nego što su se održavale odvojeno – od 1924. do 1992. godine.

Čak se i reč „Olimpijada“, strogo govoreći, odnosi  baš na četvorogodišnji ciklus. Stoga je ispravnije ova takmičenja nazvati „Igre“.

Do sredine 1980-ih, ideja o razdvajanju Letnjih i Zimskih igara nije ni razmatrana. Verovalo se da postoji „olimpijska godina“ i da je svet morao da čeka ostale tri.

Ali olimpizam je tada bio na vrhuncu: prihodi od TV prava su eksponencijalno rasli, najbolji gradovi sveta su se takmičili da budu domaćini Igara, a olimpijski program se stalno modifikovao i proširivao.

Predsednik MOK-a Huan Antonio Samaranč shvatio je da je održavanje dva globalna događaja u istoj godini previše nezgodno. Štaviše, popularnije Letnje igre oduzimale su deo pažnje i sponzorstva Zimskim igrama.

Tako se 1986. godine na dnevnom redu zasedanja MOK-a pojavila ideja o razdvajanju Letnjih i Zimskih igara. Samaranč je osmislio prelazni period: nakon Zimskih igara 1992. u Albervilu, sledeće su održane 1994. u Lilehameru.

Ovo je bio i jedinstveni dvogodišnji interval između Zimskih igara.

Konzervativni članovi MOK-a su iznenađujuće lako prihvatili Samarančevu revoluciju. Možda zato što je razdvajanje Igara značilo dvostruku prodaju televizijskih prava, bez konkurencije između letnjih i zimskih takmičenja. To je značilo da bi se povećali i prihodi MOK-a i međunarodnih federacija.

„Troškovi sticanja prava i produkcije olimpijskih prenosa su ogromni; praktično nijedna kompanija ne može da ih uklopi u jednogodišnji budžet“, objasnio je Ričard Paund, budući šef VADA-e i autor izveštaja o dopingu u ruskom sportu, a tadašnji predsednik Televizijskog komiteta MOK-a.

„Raspoređivanjem Igara tokom godina, moći ćemo da proizvedemo mnogo kvalitetniji televizijski proizvod.“

Od 86 članova MOK-a, samo dva su glasala protiv (Australijanac Kevan Gosper i Norvežanin Jan Staubo), a petoro je bilo uzdržano.

Šefovi nacionalnih olimpijskih komiteta takođe su sa oduševljenjem prihvatili ideju. Vitalij Smirnov, član MOK-a, objasnio je da je organizovanje učešća tima na Igrama svake dve godine mnogo pogodnije nego dva puta u jednoj godini.

Uzgred, postoji još jedna priča o vezi između letnjih i zimskih olimpijskih igara. Ove godine, šef atletike Sebastijan Kou nagovestio je da razmatraju dodavanje letnje discipline – atletike kros-kantri – u program zimskih igara.

Motivacija je jasna: Letnje olimpijske igre su prenatpane, dok Zimske igre nude ogroman prostor za proširenje i svoje geografije i programa. Štaviše, neke studije sugerišu da bi se do 2040. godine Zimske olimpijske igre teoretski mogle održati u samo 10 zemalja.

Ostale će postati nepogodne zbog globalnog zagrevanja.

Ali nešto će morati da se peomeni. Organizovanje Zimskih igara je izuzetno složeno i skupo, s obzirom na potrebu izgradnje staze za bob i sankanje, skakaonice i stadiona za skijanje i biatlon… Svi ovi objekti (za razliku od letnjih) ne mogu biti privremeni; moraće se nekako koristiti i posle Igara.

Izgleda da ako se ništa ne preduzme, za 30 godina neće biti mesta za održavanje Zimskih olimpijskih igara.