Topić otkrio: Ćutao sam zbog Angeline!
Dragutin Topić, legenda srpske atletike i otac i trener šampionke Angeline Topić, otvoreno je progovorio o izazovima koje nosi dvostruka uloga roditelja i trenera. Gostujući u emisiji “Iza forme” na televiziji “Arena sport”, iskusni stručnjak nije krio da je često morao da pronalazi zaobilazne puteve kako bi svojoj ćerki prenio poruke koje su joj, kako kaže, teško padale.
Indirektna komunikacija kao strategija
Topić je priznao da u trenucima kada je trebalo uputiti kritiku ili savet, nije imao srca da to učini direktno, u lice. Umesto toga, birao je neobičan, ali efikasan pristup.
- Poruke za Angelinu upućivao je drugim sportistima, ali u njenom prisustvu
- Cilj nije bio da neko drugi “pokupi krivicu”, već da ona sama prepozna poentu
- O sportu kod kuće govori samo kada Angelina to sama poželi
Ovakav metod, kako objašnjava, razvijao je tokom godina rada sa mladom sportistkinjom, pokušavajući da izbegne sukobe koji bi mogli da naruše odnos oca i ćerke, ali i trenera i takmičarke.
Put od kluba do vrhunskih rezultata
Zanimljivo je da saradnja sa Angelinom uopšte nije bila deo plana. Topić je osnovao sopstveni klub sa idejom da ponudi drugačiji pristup radu sa decom, a Angelina je bila jedna od 14 polaznica u prvoj generaciji. Nije ni slutio da će baš ona preći put do vrha svetske atletike.
Insistirao je da u mlađim kategorijama igra i zabava budu prioritet, a ne jurnjava za medaljama. Angelinu nikada nije budio za trening, dozvoljavao joj je da sama odluči kada je spremna da doda dodatni trening u nedelji, verujući da zrelost i unutrašnja motivacija donose bolje rezultate od pritiska i prinude.
Mentalno zdravlje sportista kao tabu tema
Osim porodičnog konteksta, Topić se dotakao i teme koja je dugo bila zanemarena u sportskim krugovima – psihološki pad posle završetka karijere. Kod njega se kriza javila sa zakašnjenjem od četiri do pet godina, kada je, kako kaže, shvatio koliki deo identiteta gubi zajedno sa sportskim angažmanom.
Apelovao je i na kolege trenere da ne obećavaju deci i roditeljima nerealne uspehe, naglašavajući da je sportska karijera u velikoj meri stvar sreće i okolnosti, koja može trajati godinu dana ili deceniju, a ponekad se završi preko noći.
Obrazovanje iznad svega
Poseban akcenat stavio je na značaj obrazovanja, ističući da profesionalni sport kod nas, za razliku od, recimo, američkog sistema, nije dovoljno povezan sa fakultetskim obrazovanjem. Naveo je primer jednog od svojih sportista koji je stipendiju iskoristio da upiše Harvard, što smatra dokazom da sport i akademski uspeh mogu ići ruku pod ruku kada postoji pravi sistem podrške.
